The „F“ Word

Nikada nisam mislila da je feminizam stvar zbog koje ću morati da se pravdam.  Činjenice da sam bela žena, koja dolazi iz dela sveta gde nema rata, gde je religija stvar izbora, da sam odrasla u porodici srednje klase, da imam pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju i putovanjima u strane zemlje, čini me ženom sa privilegijama. Te privilegije daju mi slobodu da mogu sama da biram svoje partnere i prijatelje. Sa dvadeset četiri godine, već sam stvorila određen krug ljudi sa kojima sam na istoj vrednosnoj i moralnoj tački, pa me je jako pogodilo kada mi je jako dobar prijatelj napisao poruku da na Instagramu Milunke piše da ona „pomaže devojčicama i mladim ženama da se izbore sa rodno zasnovanim predrasudama dok ostvaruju svoje snove”, dok u opisu bloga stoji „Ženska prava i feminizam“ pažljivo mi time skrenuvši pažnju kako veruje da je „feminizam“ greška, a ako nije greška, šta će tu.

Prijatelju sam odgovorila da feminizam znači baš to, na šta je on negodovao, pa sam zaključila da stvar nije za Instagram chat i da ćemo razgovarati uživo na tu temu. Uznemirila me je svest o tome da je baš taj moj prijatelj veliki borac za ženska prava. Kao sportista, negoduje na nametnuti ideal ženske lepote, a mene ohrabruje u svim mojim borbama i nastojanjima.  Svi njegovi stavovi i dela govore da je i sam feminista, a saznanje da on „ni za živu glavu“ ne bi sebe tako nazvao u najmanju ruku me je rastužilo, ako ne i iznerviralo. U tom trenutku, nisam ni pretpostavila da će me njegov komentar, kao komentar osobe koju smatram prijateljem i do čijeg mišljenja mi je stalo, podstaći da se setim svih negodovanja, neodobravanja i podrugljivih komentara na moje izjašnjavanje feministkinjom i da će otvoriti pandorinu kutiju traganja za odgovorom na pitanje zašto neki ljudi negativno etiketiraju feminizam.

U narednim danima sam, iako strahujući od rezultata, napravila mini Instagram anketu, opet imajući u vidu da moj Instagram čine ljudi koji većinom dele moje najosnovnije vrednosno polazište. Imala sam i razloga za strah: čak tri moje simpatije su rekle da sebe ne smatraju feministom. Sve one koji su se izjasnili negativno, pitala sam za objašnjenje.

Objašnjenja su bila da su feministkinje agresivne, da one hoće da budu jednake, a ne ravnopravne, da su feminizam izmislile debele žene i lezbejke, da su žene već većina na najznačajnijim pozicijama u svetu (Merkelova, Klintonova), da feminizam podrazumeva gard i agresiju, da je feminizam ideologija, a da su sve ideologije opasne.. Jedan libertarijanac mi je rekao da nije feminista iz razloga što feminizam podrazumeva jednakost ishoda, ali ne i šansi. Što samo pokazuje sektaštvo njegove ideološke pozicije i jedno veliko nepoznavanje feminizma. Naravno, za „običnog čoveka“ to nije ni važno.[1] Najčešći odgovor zašto neko sebe ne smatra feministkinjom, odnosno feministom bio je da žene i muškarci nikada neće niti jednaki, jer su muškarci jači.

feminism__not__by_poasterchild-d6q8ata-png.jpeg

Dakle, feministkinje su lezbejke i ružne, debele, kratko pošišane žene koje se ne šminkaju i ne depiliraju dlake ispod pazuha. Feministkinje nemaju seksualne odnose, one su isfrustrirane, nezadovoljne sobom i mrze ceo svet, a posebno muškarce. Feminizam je nešto što hoće da izjednači muškarce i žene, iako oni fizički nikako ne mogu biti isti, jer zašto onda same ne cepate drva, otvarate sebi vrata i nosite kofer uz stepenice.


Šta je zapravo feminizam?

Iako je na moje viđenje feminizma više uticalo moje neposredno iskustvo, kada govorim o feminizmu, uvek se oslanjam na ono što sam o njemu naučila tokom formalnog obrazovanja. Feminizam nema jedinstvenu definiciju. Na osnovu ideološke pozicije, uverenja i stavova, različiti ljudi, različito ga definišu. Uopšteno, možemo reći da se tokom istorije feminizam očitavao kao društveni pokret, kao teorija, kao ideologija i kao lični stav. Ono što povezuje ova četiri viđenja feminizma, jeste uvid i stav da su žene podređene i diskriminisane na svim prostorima i u svim istorijskim razdobljima, imajući u vidu da svako različito tumači stepen i način diskriminacije i drugačije artikuliše šta je opresija nad ženama. Drugi kraj ovog zajedničkog uvida i stava jeste da ta podređenost i diskriminacija nije „prirodno“ definisana, i da samim tim, podređen položaj žena može da se menja.

simone-de-beauvoir-5
Simon de Bovoar  On ne naît pas femme: on le devient.

Simon de Bovoar, jedna od najzačajnijih filozofkinja XX veka, dala je tri zaključka:

  1. Između muškaraca i žena postoji razlika koja se ne može prenebregnuti. To je biloška, ili polna razlika. Zbog te razlike nisam cepala drva za zimu. Ta razlika je osnova svakog poređenja, vrednovanja ili analize hijerarhije odnosa moći.
  2. Polna karakteristka – žensko je istorijom, tradicijom i civilizacijom dobila nekakve odlike, koje nazivamo „rodni okvir“. Da žena nosi skunju, ima dugu kosu, da nosi roze, da pere sudove i usisava… do nekih mnogo ozbiljnijih stavova i zaključaka šta „žensko“ može i sme. Setite se da su do pre 50 godina ljudi verovali da, zbog polnih karakteristika (jer je gluplja od muškarca), žene ne sme da glasa na izborima, ne sme da se obrazuje, ne sme da ima imovinu na svoje ime, ne sme da odlučuje o svome telu, ne sme da odlučuje da li će imati sekusalni odnos…
  3. Sistem vrednosti, u kojem se polnim razlikama pripisuju razičite karakteristike, pa muška i ženska bića (pol) postaju muškarci i žene (rod), naziva se patrijarhat. To je svet pravljen po muškom liku, pa je sve „žensko“ slabije. Ta nejednakost u fizičkoj snazi bila je dovoljan razlog da se žena i sve što je ona nosila sa sobom  proglasi za manje vredno.
    Evo na primer,  da li ste ikada razmislili na koji način društvo vrednuje majčinstvo? Tek u ovoj godini počele su ozbiljne kampanje da dojenje postane zakonski dozvoljno na javnom mestu (imajte u vidu da zakonski dozvoljeno ne znači i društveno prihvaćeno). Da li mislte da je svet koji ženske grudi dozvoljava na bilbordu za donji veš, ali ne i kao odliku majčinstva, stvoren tako da se žena u njemu oseća jednako vredna kao i muškarac? Dojke u seksi grudnjaku je društveno napravljena slika koja prikazuje ono što je estetski prihvatljivo i seksualno uzbudljivo, dok su dojke koje hrane novorođenče vulgarnost na javnom mestu.

Ove zaključke Simon de Bovoar je iznela u svojoj čuvenoj knjizi Drugi pol, a kao najznačajniji momenat knjige navodi se njena rečenica da se „žena ne rađa, već se ženom postaje“. To je na neki način skup prethodnih zaključaka koji govori kako društvo od ženskog bića stvara ženu, dajući joj različite uloge, u kojima se neka dobro snađe, a neka izneveri očekivanja, pa biva suočena sa osudama javnosti, što se razvodi ili što neće da se uda. To znači da se žene ne bore protiv muškaraca, već protiv patrijarhata. Jednog sveta koji  ih često (ali ne uvek) tera da budu ono što nisu. Žene nisu usamljene u toj borbi, jer ima i muškarci koji se ne snalaze u ovakvom partijarhalnom  svetu koji od njih očekuje da budu heteroseksualni hranitelji porodice i super snažne junoše.

maxresdefault
Što je bilo, maco?

 


Feminizam i ja

Kako sam maločas navela da jedinstvena definicija feminizma nepostoji, upravo ta nedovršenost definisanja feminizma ostavlja nam dovoljno prostora da se u njemu pozicioniramo kako mi želimo: liberalno, radikalno, tradicionalno… Feminizam izbegava zamku da kao i drugi identiteti, poput religioznog ili nacionalnog, ograniči prostor za sopstveno definisanje. I baš zbog feminizma kao takvog, rastužila me je činjenica što ga ljudi odbacuju zdravo za gotovo. Kao kad bih ja rekla da ne pripadam ljudskom rodu, jer znam da su neki ljudi ubice i silovatelji.

050525-449-liverpool_milan_16x9.jpg
Kao kad bih rekla da nisam navijačica Liverpula, jer u njemu sada igra Šaćiri.

Teško je savremenom čoveku objasniti u kojoj meri je feminizam uticao da život savremene žene. Valja mi samo spomenutu pet stvari: glas, rad, obrazovanje, abortus i razvod.

Teško je zapadnu civilizaciju u XXI veku ubeđivati da je obrazovanje stvar za koju smo morale da se dokazujemo da smo podjednako dobre kao i muškarci. Početkom XX veka Viržinija Vulf je samo uz pratnju muškarca smela da uđe u biblioteku, ali Vulf je bila bela Engleskinja iz imućne porodice. Nakon sto godina, 9. oktobra 2012. godine jednoj devojčici su pucali u glavu jer je išla u školu. Ona je braon Pakistanka iz siromašne porodice. Ja danas mogu da kažem svom dečku da nisam raspoložena za seks, ali moja vršnjakinja u Ujedinjenim Arapskim Emiratima to ne sme i ne može. Danas, ja mogu svog oca da upoznam sa jednim, drugim, trećim dečkom, ali moja vršnjakinja, iz mog sela, to ne sme, ona krije da ima dečka. U mom selu ima žena koje su posetile ginekološkinju ili ginekologa samo onda kada su išle da se porode.

Ideološki konformizam i privilegije kojih nismo svesni dozvoljavaju nam da olako etiketiramo ljude, ideje ili pojave oko nas. Ne kažem da sam pobedila sistem, već da sam, možda, samo imala sreće da odrastam u mešavini ruralnog i urbanog, jer su mi roditelji pružili priliku da se obrazujem, dok sam u isto vreme nastavila da budem seljanka iz mačvanskog sela i da aktivno učestvujem u životima mojih seljanki i seljaka. Na taj način imala sam drugačiji pristup kreiranju svoje ličnosti i njenog centralnog dela, a to je, oduvek, borba za ženska prava – to je feminizam.

Najpre je bio osećanje da nešto nije u redu. Bila sam jedina devojčica u selu koja je tokom žetve išla sa ocem u mlin da preda žito. Zatim je moj feminizam postao ideja, koju sam razložila kroz teoriju i koju sada kroz aktivizam širim dalje. Danas moj feminizam podrazumeva skretanje pažnje na probleme sa kojima se suočavaju najpre devojčice i žene. Feminizam predstavlja moje napore i napore drugih  pojedinki, pojedinaca i grupa da stvore i ostvare bolje i ravnoravnije uslove za žene i devojčice širom planete.

Pišući o devojčici koja trenira sport koji su prisvojili muškarci, jer telo kanuistkinja ispada iz društvenog konstrukta kakvo žensko telo je lepo i poželjno, za mene je feminizam, at his finest. Feminizam je i kada obučem kratku suknju i stavim sjaj za usne kada idem na ozbiljno predavanje ili sastanak. To je pobeda nad mojim srahom da će me ozbiljnije shvatiti ako obučem crne pantalone i crni sako, to je moja mala pobeda nad patrijarhatom. Feminizam je moja baba Rosa i moja prababa Zagorka. Feminizam je moja mama koja je pobedila rak. Feminizam je moj stariji brat koji me je uvek vodio sa sobom i svojim društvom u izlazak.


Feminizam i vi

Feminizam nije agresivan. Agresivni su okviri koju ukalupljuju razmišljanja ljudi, pa oni donose zaključke na osnovu nekog pojedinačnog iskustva ili sa nedovoljnom količinom informacija. Agresivno je neznanje, koje prave ljude čiju solidarnost pojede glupost.

Pa tako, da li sam ja feministkinja ili pra-pra-pra-pra unuka veštice koju nisu uspeli da spale, zavisi od načina razmišljanja, želje da se usvoje nova znanja, prošire vidici, bude empatična i empatičan, solidarna i solidaran i bogata i bogat novim iskustvima.  Najdivnija stvar u feminizmu jeste izbor da budemo ono što jesmo i ono što želimo da budemo.

I, ako treba da se pravdam i dalje, hoću, ne da bih vam dokazala da sam ja u pravu, već da bih vam pokazala koliko grešite kada, da parafraziram J. B. Džovija, filozofa iz Nju Džerzija, dajete feminizmu „bad name“.

 


 

 

[1] Jedna devojka mi je rekla da „ne spada u te osobe“, a na moje pitanje kakve su te osobe, rekla mi je da su to osobe što stalno vole da su u centru pažnje i da su samo one najbitnije. Reč je o devojci malo starijoj od mene (25, 26 godina) koja živi na selu i ima troje dece. Kao što vidite, svet se ne završava u Jove Ilića.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s